Da­na 3.10.2015. go­di­ne pre­sta­lo je da ku­ca ple­me­ni­to sr­ce pu­kov­ni­ka ru­ske ar­mi­je Mi­lo­va­na Ko­va­če­vi­ća.
Ro­đen je u se­lu Gra­dac u Lje­šan­skoj na­hi­ji, 5.3.1920. go­di­ne, od oca Ili­je i maj­ke Go­spa­ve ro­đe­ne Ra­du­si­no­vić.
Po­ti­če sa če­sti­tog og­nji­šta bra­će Vu­če­ti­ća, Ze­ka, Sa­va, Ste­va i Mi­ća, po­zna­tih i pri­zna­tih lju­di, rat­ni­ka svo­ga vre­me­na, u brat­stvu, se­lu i ple­me­nu.
No, kao i mno­gi in­te­lek­tu­al­ci sta­ri­je i mla­đe ge­ne­ra­ci­je ši­rom Cr­ne Go­re, Mi­lo­van se opre­di­je­lio 1948. go­di­ne za ve­li­ku, sna­žnu brat­sku Ru­si­ju.
Ni da­nas po­sli­je to­li­ko go­di­na ova ide­ja i osje­ćaj za za­štit­ni­com Ru­si­jom ne­će ne­sta­ti. Ona je u bi­ću, uvi­jek bi­la i bi­će, sva­kog Cr­no­gor­ca.
Je­dan je od naj­sta­ri­jih čla­no­va ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je u Lje­šan­skoj na­hi­ji. Ka­ko pi­še u nje­go­voj bi­o­gra­fi­ji od 1939. go­di­ne, sa pet svo­jih dru­go­va – Ve­se­li­nom Bur­za­no­vi­ćem, An­tom Bo­ja­ni­ćem, Si­mo­nom Đu­ri­ši­ćem i Bla­žom Usko­ko­vić, i dvo­ji­com od 1940. go­di­ne – Ve­li­mi­rom Đu­ri­ši­ćem i Sa­vom Ka­ži­ćem, či­je ime no­si Osnov­na ško­la u Ba­ru­ta­ni. Uz ovaj vr­lo krat­ki osvrt evo ri­je­či iz knji­ge „Čo­vjek iz le­gen­de”, pu­bli­ci­ste Ana­to­li­ja Be­lo­zer­ce­va.
Knji­ga če­lja­bin­skog ro­ma­no­pi­sca i pu­bli­ci­ste Ana­to­li­ja Be­lo­zer­ce­va pri­ča o svi­je­tlom ži­vo­tu i hra­broj bor­bi pro­tiv fa­ši­zma ju­go­slo­ven­skog ko­mu­ni­ste i pa­tri­o­te Mi­lo­va­na Ili­je Ko­va­če­vi­ća. O nje­go­voj te­škoj, a po­vre­me­no dra­ma­tič­noj sud­bi­ni, po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, ka­da je kao stu­dent, oklop­nih tru­pa u Mo­skvi, bio pri­nu­đen da osta­ne u So­vjet­skoj Ru­si­ji. Ov­dje je on na­šao svo­ju dru­gu do­mo­vi­nu. Pra­vi pri­ja­telj, stvo­rio ja­ku i zdra­vu po­ro­di­cu. Pe­de­set go­di­na Mi­lo­van Ili­jin Ko­va­če­vić bio je is­pi­ti­vač no­vih vr­sta te­ških re­zer­vo­a­ra, ko­je su na­pra­vi­li naj­bo­lji kon­struk­to­ri SSSR-a i svi­je­ta, pro­iz­ve­de­nih u če­le­bin­skoj fa­bri­ci trak­to­ra. Za­tim je u to­ku ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja ru­ko­vo­dio ci­klu­som teh­nič­ke pri­pre­me na voj­noj ka­te­dri. Pre­da­vao je i na dru­gim ka­te­dra­ma ju­žno-ural­skog dr­žav­nog uni­ver­zi­te­ta. Sa­da je on iže­njer-pu­kov­nik u pen­zi­ji, po­što­va­ni ve­te­ran u Če­le­bin­sku. Če­sto se sri­je­će sa svo­jim vr­šnja­ci­ma iz ve­te­ran­skog po­kre­ta, sa stu­den­ti­ma i omla­di­nom gra­da.
Knji­ga je ura­đe­na u for­mi di­ja­lo­ga auto­ra sa tim ne­vje­ro­vat­nim čo­vje­kom i iz­van­red­nim na­ra­to­rom.
Su­sret s ne­kim lju­di­ma osta­vlja trag u du­ši do kra­ja ži­vo­ta. Oni kao sun­ce ma­me k se­bi, iz­lu­ču­ju svje­tlost i do­bro­tu, svo­je du­žno­sti za­vr­ša­va­ju ne­pri­mjet­no i ti­ho, po­lo­žaj u dru­štvu ne is­ti­ču, a nji­ho­ve lič­no­sti su pri­vlač­ne, ori­gi­nal­ne i pro­du­ho­vlje­ne. Oni ko­ji ga okru­žu­ju hr­le pre­ma nje­mu, sa za­do­volj­stvom raz­go­va­ra­ju, cr­pe za se­be ono što im je eks­trem­no po­treb­no. Uvi­jek je vje­ro­vao, pri­je sve­ga u se­be, u svoj ži­vot, bu­duć­nost i na­pre­dak. Za ove vri­jed­no­sti se ne­se­bič­no bo­rio do kra­ja ži­vo­ta.
Raj­ko Ka­žić